Još jedan kišni dan u Beogradu. A delovalo je da je proleće došlo.

Behari su već zamirisali, deca naterala tate da iznesu trotinete i rolere iz podruma, posađeno cveće u žardinjerama na terasama… Kad – zima se ne dâ. Vratila nam prvo sneg, pa sad ove ledene dane sa kišom…. A nama preostaje samo da se ljutimo na nju!

Elem, kiša u Beogradu. Jedan od najjačih razloga da sve stane. Vozači kao da zaborave da voze, gradski prevoz kao da prepolovi broj vozila, pešaci kao da nikad nisu čuli za pešačke prelaze… Odjednom nam se čini da je premalo taxi vozila u gradu, iako se svakog „običnog“ dana zgražavamo koliko ih je po ulicama i to većinom voze prazni, bez mušterija….

I tako, po tom kišnom danu za vozače nema ništa slađe nego sočno nagrditi „kolegu“ u saobraćaju. Objasniti mu i rečima i rukama i grimasom koliko je kriv i koliko ne zna da vozi. U zavisnosti od pristojnosti i ličnog stila, najčešće su pominjani instruktori iz auto –škole i najbliža rodbina.

A ja… kao i obično u nekoj najobičnijoj situaciji (u ovom slučaju delu folklora čak!) pronađem temu za priču.

Vozeći se danas (nekoliko puta na istoj, veoma kratkoj relaciji) imala sam prilike da na jednoj te istoj raskrsnici u razmacima od po pola sata, vidim različite scene nervoze, besa, ljutnje, žurbe… Ali ipak sve jedna nalik drugoj.

Dakle, kola na ulici je mnogo. Zapravo, nisam napisala – vreme je povratka sa posla.

Inače, špic je nekada trajao pola sata, negde od tri do pola četiri. Danas špic počinje oko pola pet i traje do sedam… I baš u to vreme sam ja decu razvozila po sportovima…

Elem, da se vratim glavnoj priči.

Kiša. Svetla. Brisači. Gužva. Automobili, autobusi, tramvaji, kombiji,pick – upovi, poneki kamiončić i još ređi kamion… No, slika je potpuna i pretrpana. Celu situaciju uveseljavalight – showsemafora. Rekoh već – raskrsnica je. I to veoma prometna. Svako se sa svakim ukršta i sve vrste skretanja su dozvoljene. Neko bi rekao – opšti haos.

U tom šarenilu obavezan detalj: jedan razjareni vozač sedi u kolima i iz sveg glasa priča vozaču ispred ili pored sebe… onom što ga je isekao ili onom što gnjavi. U jednom prolazu sam videla nesretnog čoveka koji grdi kola, jer su stala. Na žalost, u poslednjem prolasku sam videla i početak (nadam se da se tu i završilo!) fizičkog obračuna…. I sve ovo zbog gužve, kiše, loših navika i veština onih drugih….

Koliko li ste se vi puta ljutili na nevreme, vetar, kišu, vrućinu… kolegu, šefa… partnera, dete, komšiju, roditelje… situaciju, političare, sportiste, sudije…? Ako biste prebrojali sve ove situacije i taj broj uporedili sa brojem puta kad ste stavili prst na čelo i zapitali se:“ Šta JA mogu da uradim da predupredim / ispravim ovu situaciju?!“ kakav bi skor bio? Iznenađeni?

Previše vremena i energije ljudi gube ljuteći se na sve oko njih umesto da uzmu svoj život u svoje ruke i urade nešto sa njim.

Coachingje pravi put da sagledate KAKO DA VI učinite svoj život boljim, smislenijim, kvalitetnijim… srećnijim. KAKO DA VI pristupite i rešite situacije. KAKO DA VI a ne ZAŠTO NEKO DRUGI !!!